TO NIJE BILO KAKAV PLES!

Ja volim da plešem? Ovakav kakav sam, sa smešnim pokretima, stalno guran muzikom sa užarenih ploča, stotinama decibela iz zvučnika, podstaknut društvom.

Često i kod kuće, sam i sa čašom nečeg osvežavajućeg gibam kroz svoju dnevnu sobu, zamišljajući da sam član tog nekog "big bend"-a, koracima koje samo ja poznajem i slobodnom rukom koja para vazduh, a za njom, ali samo dok oči držim zatvorene, ostaje trag čudnog plavičastog svetla, ponekada dugačak i čitav metar. Onda okret, pa još jedan, pa sve to ponovo.

"Hotel Des Bains" sa svom svojom istorijom u "belle-epoque" stilu, i mladi HELPMEHELPME u skupim cipelama, odvažno prilazi "golog trbuha" i sigurnog koraka, najlepšoj gospodjici na plesnom podijumu, precizan pogled pravo u oči i čvrsta ruka kao fundament snage i sigurnosti; suvi dlanovi samo još više podržavaju ideju; desna ruka vešto traži struk, normalno da ga i pronalazi,... i,... onda osetiš poglede na koje više nisi alergičan već ti gode,... počinjete! Ti vodiš igru, a za vama ostaje onaj isti trag od svetla, onaj isti utisak "warp"-ovanog pokreta,... snovi!

Aplauz!

Pratiš g-djicu do mesta sa kog si je odneo u kosmos i podjednako siguran i sa bezobrazlukom kom se niko ne može odupreti i kom niko ne može odoleti, pronalaziš astal od koga si krenuo, stavljaš salvetu na kolena i dovršavaš "kristalni" gutljaj koji je ulaznica za zbilju.

Kada plešeš, sanjaš!

Slika sliku stiže.