NORMALNO, NE POSTOJI VIŠE,... O DA LI?

Scena je bila prazna. Čuo se aplauz. Izašao je sam i prvi put zasvirao motivisan da peva. Svirao i pevao. Samo jednu pesmu. I dok je poslednji slog izgovarao, započeo je solo. Ta deonica je još više posvećena nekom drugom. Dilema, najveći savet i najveće obećanje ikada dato je sada i odsvirano. Ruke su mu se tresle dok je držao papir, a držao je papir jer taj tekst nije u stanju da nauči napamet. Kada može Kebra, može i on. Pitanje je ko bolje peva,... mrtva trka?

Potom se scena napunila, ponovo se začuo aplauz, shvatio je da više nije sam na sceni i bilo mu je mnogo, mnogo lakše.

Pesma je divna. Baš je nekako pesma.