THE NIGHT LISTENER,...

Ok, Robin Vilijams, "širim dalje" - nesnosno dobar glumac u pravom smislu te reči,... reditelj čije sam ime zaboravio,... produkcija holivudska,... ali, znate ono, kao sada smo u Holivudu, ali pravimo "indie" film,... kadriranje, boje, dekori, kostimi i šminka, sve je savršeno, i sve je onako kako bi svaka produkcija morala izgledati. Nikakvi specijalni efekti, nikakve igranke bez prestanka u smislu CGI-a, 3D animacija i svega ostalog što Holivud danas radi i na čemu insistira. Bez pretendovanja da se postane "blockbuster", ali svakako kao predložak tekstu stoji da je delo po kojem je sniman film i pisan tekst bilo "bestseller" 2006. godine. Naravno, sve to po istinitom dogadjaju,...

Robin je "story teller" koji radi kao "story teller" na jednoj radio stanici. Ostavlja ga ljubavnik po ko zna koji put, i Robin je uveren da će se i ovog puta vratiti i da će ponovo biti zajedno. Naravno, u tom trenutku je to velika kreativna blokada za njega i on ne može da se posveti svom poslu, te ga stanica lagano pritiska i podseća da im je dužan pet emisija koje uporno ne može da snimi jer strahovito je odsutan i nesiguran.

Od urednika radio stanice dobija knjigu čiji sam naslov zaboravio, ali svakako deluje kao jedan od onih naslova koje redovno vidjamo po knjižarama: KAKO NAPRAVITI SVOJU BIZNIS IMPERIJU, KAKO OSVOJITI ŽENU, KAKO POSTATI BOLJI ČOVEK, etc.

Iste večeri se zavaljen u svojoj fotelji, u tom sada praznom stanu, hvata za tu knjigu i tu počinje priča koju pokušava da ispriča dečak od četrnaest godina. Vrlo sirovo, vrlo brutalno i zastrašujuće istinito. Zastrašujuća priča!!!

Od osme godine dečak boluje od sifilisa, imunitet ne postoji, parafraziraću: pluća su mu zbog te bolesti izbušena kao švajcarski sir. Od jedanaeste godine ima AIDS. Kako?

Kao i svako dete i ovaj dečak ima roditelje. Svako ima roditelje, i svako bar jednom u životu može da se posvadja sa svojim roditeljima, te da pomisli kako ima najgore roditelje na svetu. Sve dok se čeoni režanj mozga razvija, na pamet nam padaju sumanute ideje, ulazimo u kolo za čiju ulaznicu dajemo 5 dinara, a za "izlaznicu" bi voleo da daš i milion dinara, ali mnogo je teško izaći i ako nisi bio promišljen sa bar 25% ispravnim životnim algoritmom, možeš se mnogo opeći,... opekotinama "9.1 po Rihterovoj skali". To su talasi za koje se kaže: more je izmedju 6 i 7 po Boforovoj skali,... to su situacije kada si već odavno morao pronaći sigurnu luku, gde ćeš se šćućuriti i čekati novu i pogodnu meteorološku rutu,... to se zove putovati na sigurno.

Nema svako tu sreću u životu. Pogotovo sreće nema onaj koji nije u stanju da bira. Pred kog izbor nije stavljen.

Sreće nema ni onaj kome se kaže da će u četrnaestoj živeti još samo par meseci. Ako mene pitate, sreće nema ni onaj koji u tridesetoj sazna (ili ne sazna) da će živeti još par meseci. Ne optužujem, nemam prava da optužujem,... zato, nemojte me pogrešno shvatiti.

Posle jedne nedavno objavljene vesti o zatočenoj ženi koja je 24 godine zatočena u podrumu od strane svog oca sa kojim ima sedmoro dece, a majka za sve to zna, sve vreme, počeli su me jedne fine i opuštene večeri u Banatu obaveštavati o drugim jezivim zločinima koji se odnose na poremećene roditelje i njihovu jadnu decu koja obično završavaju epilogom čedomorstva. U ovom filmu toga nema. Nema čedomorstva, ali se pitam da li je bolje da je cela drama okončana na taj način. Jer, ako postoji perfidno i mučenje u najužem smislu, to je onda priča ovog jadnog deteta koje je bilo primorano da,...

U podrum je prvo odlazio sa ocem. Imao je 4-5 godina. Potom su počeli da dolaze i očevi prijatelji. Posle mnogo takvih seansi učinilo mu se da je čuo zvuk koji ga je podsetio na majku. Izgleda da je majka sve vreme prisutna i sakrivena u nekoj senci te prostorije u kojoj se sve odigrava. Onda se uključila i majka. Onda su se uključili i majčini prijatelji. Onda su počeli da snimaju filmove. Onda su te filmove počeli da prodaju preko interneta. Onda su ih provalili. Onda su zatvorili oca jer je majka saradjivala sa sudom. Onda je majka nestala, a dečak je završio kod "usvojene majke", u američkoj provinciji. Majci niko ne može da udje u trag, i zbog knjige koju je dečak napisao kao posledice psihoterapije jer je terapeut pokušao da terapeutski deluje na dečaka i zamolio ga da pokuša da piše, kao neki pisac, ozbiljan pisac, dečak je odgovorio tako što je upravo tu knjigu napisao, i sada se plaše majke i majčine osvetoljubivosti. Napisao je autobiografiju od koje se ledi krv u žilama.

Da poentiram (to mi je sada nekako moderno da napišem):

Da li ste sigurni da su vaši roditelji "out"? Da li ste sigurni da su vaši roditelji vaši neprijatelji? Da li ste sigurni da ih smete osudjivati ako vam nisu "titrali jajca" i ponekad bili grubi prema vama? Da li ste sigurni, o da li? Da li znate kakvih roditelja ima? Da li znate kakve dece ima? Da li znate da imate sreće?!