ODLEPITI SE, A NE "ODLEPITI",...

Iskorak. I sve dok ne napraviš taj korak, tenzija raste. Imati snage da promeniš misli koje te teraju da gledaš nazad. Gledati napred.

Koliko sam samo puta pravio novog sebe? Konstruisao lika koji je prevazišao situaciju i koji ne dozvoljava da ga bilo ko vuče za rukav, rever, nogavicu,... koji ima snage da se pokrene, otvori sve kolektore informacija, sve sitnice da primeti i svaki pogled da razume. Težak zadatak. Teško je i ovo vreme. Svaki dan čekamo provalu oblaka, a veče dodje i ponudi samo pogled u nebo gde ne vidiš nijednu zvezdu, sve su udavljene u istim tim oblacima. Onda, osetim i neki vetar. Previše hladan i surov kada želiš sedeti negde napolju. Sa druge strane, imam utisak da je vazduh čistiji.

Ja volim svoje alveole. Volim svoje instrumente. Volim i svu tu prateću opremu. Prateća oprema mojih instrumenata je kao kostim nekog glumca. Dozvoljava ti da budeš neko drugi. Svi ti efekti nose informaciju pravo iz srca. Ti efekti traže prolaz do tudjeg srca. A tudja srca,... svako koje bar malo preskoči, ja ga volim. Srca koja su mrtva,... mrtva za sve moje pokušaje, i treba da ostanu mrtva. Naša srca se ne zaslužuju, i bolje je to onda ne dirati. Nije važno da li je tema muzika, ili slika, ili neka prilika.

Prilično sam zadovoljan svojim okruženjem. Vidim da svima odgovara da se situacija uozbilji. Neki staju na "ludi kamen", menjaju prezimena tim povodom, menjaju istoriju. Neki odlaze iz ovog grada, u neki drugi, traže se i zaradjuju jer moraju, jer će ih uskoro sačekati nešto što kada god ne spava drži otvorena usta i ili se dernja, ili je gladno. Neki se lepe i sastavljaju jevtinim lepkovima pronadjenim na tržištu robova situacije i tržištu dnevne politike i tržištu velike Srbije koja je najdostupnija kada sve izgleda kao da se najviše boriš protiv nje. Kada najviše želiš u "Evropu", i kada najviše svoju glavicu lupaš pitanjima šta će biti posle, tada si najslabiji i to ti nije jasno i,... i dalje lupaš, praviš se pametnim, predvidjaš da moraš da odeš, a nemaš gde da odeš, sva predvidjanja su neiskusna kao što je maloletnička delikvencija neiskusna. Da je iskusna, niko ne bi bio toliko glup i pravio izbor da bude delikvent. Neki ljudi pucaju neku lovu, ali se ne plaše jer veruju da su dovoljno vredni da se sve to vrati i da sve to shvate kao neki normalan ciklus odlazaka i dolazaka. Ili dolazaka i odlazaka. Kao disanje. Kao vodjenje ljubavi. Kao kada jedeš, pa sereš, pa opet jedeš, pa opet odeš da sereš.

Svidja mi se da sve stalno ide u krug. I tako dok se krećeš i tangiraš tu kružnicu, tvoja lična energija nije ništa drugo do ubrzanja, a ubrzanje je tekovina sadašnjosti. Centripetalna sila te stalno gura van jer si možda previše brz, a glava kao jedini faktor stabilnosti i sigurnosti i vere u sebe je ta koja te sidri na toj kružnici, spirali, funkciji. Pravo u centru, kao igla šestara, ili klin za koji je ozbiljnim čvorom vezan kanap su stvari do kojih ti je najviše stalo. Vezan, ali iskreno vezan za taj klin, makar i zamišljenim koncem, to je tvoj spas. To je izbavljenje od svih onih prepreka koje kao u dečjim TV igricama koje deca igraju i svojim roditeljima prave telefonske račune za koje im nikada nije jasno odakle im,... to je izbavljenje iz svake situacije, iz svakog tobogana kom se ne vidi kraj,... izbavljenje od svake neprilike koja vreba, ili možda vreba iza svakog ugla na koji nailaziš, hodajući bilo gde. Kao Dragan Kojić Keba. :-)

Ostaju nam teme hedonizma, teme samouništenja pod izgovorom uživanja u životu. Biti lud i kada ne piješ. Biti bleskast i rano izjutra, a nisi spavao dovoljno. Biti luckast i šarmantan u svakoj situaciji. Voleti pravdu. Voleti sve ljude,... hmmm,... sve te hipi ideje. Dokaz da napredak postoji je upravo na svim onim mestima gde si sanjao da budeš pre dvadeset godina dok si maštao o životu u komuni, dok si maštao o "backpack" putovanju, dok si maštao da su iluzije iz filmova ili knjiga iluzije koje je moguće živeti. Ali, kada okce zaigra kada nekom frontalno prilaziš i vidiš da tvoja sigurnost predstavlja jednu veliku "ne-siguricu" za onog kome prilaziš, nemoj se brinuti dragi HELPMEHELPME,... ti si mnogo dobar, ti si zdrav. Problem je na adresi kojoj prilaziš.

Sada,... ja bih jako dobar hotel, jako udoban krevet, veoma sigurna kola,... ja bih sada da budem rob tim stvarima; sada sam stariji i iskusniji. Sada sam tvrdji. Sve što smo stariji to smo tvrdji. To je tako normalno. Više nam ulepljenost ne prija. Pardon, meni ne prija.